Tamo dole,
na kraj sela,
svakog jutra
moram proći,
pored puta
trešnja zrela,
odoleti neću moći.

Neki stari
deda Pera
voli mnogo
da odmara;
za trešnju je
vez’o kera,
misli ima
svog čuvara.

Šta mu vredi,
veli Jole,
kad im bacim
parče hleba,
kerovi me
mnogo vole,
berem kol’ko
god mi treba.