Jurismo se po poljani,
dečiji nas nagon tera;
kad odjednom u blizini,
ugledasmo strašnog kera.

Zastadosmo istog trena,
te ostasmo svi bez daha;
poklecasmo na kolena,
uhvati nas doza straha.

Al’ dečija znatiželja
za tren nam ozari lice,
pogledasmo malo bolje,
taj ker čuva lubenice.

E, baš fino, reče Stole,
pa kerovi decu vole.
Za dve male bombonice,
biraj, Stole, lubenice.