Po belome svetu lutam,
a u duši stalno patim;
kao da me nešto zove,
zavičaju da se vratim.

Uspomene iz detinjstva,
k’o pčele se stalno roje;
stare kuće i ognjišta
opusteli tamo stoje.

Nemam mira i da hoću,
izvori se stalno čuju;
gde šapuću danju, noću,
k’o da nešto poručuju.

Opusteli vinogradi,
nema prela ni posela,
nikog nema da ih radi;
još šapuću samo vrela.