Sa visine
gavran grakće.
Niz proplanak
zekan skakće.
Lija spremna
kao munja,
po rubu se
šume šunja.

“Uh, što volim
malo zeče!
Tu ga čekam
svako veče.
Vidim, sad mu
nema spasa!“
Al odjednom
lavež pasa.
Eto gužve i
meteži,
svak’ na svoju
stranu beži.
“Večeru sam
htela pravu,
ali jedva
spasih glavu.“