Stalno plače
kao beba,
a već mu je
pet, šest leta.
Tuži seju,
tuži brata,
na stolu mu
knjiga smeta.
Čim ustane
već se kmezi.
Stalno zove:
“Mama! Tata!“
Ne prestaje
da se žali,
čas na seju,
čas na brata.
Jednog dana,
iznenada,
poče slova
sam da piše,
te zaključi:
“Nisam beba,
ne smem da se
kmezim više!“