Mirno teče plava reka,
pored reke gusta šuma;
srete jedan ribolovac
dobrog lovca, svoga kuma.

“Stani“, glasno povika ribić,
čekaj samo da stavim mamac
sad ćeš da vidiš šta se radi.
Hajde ne čekaj! Skači u čamac!

Slušaj, kume, da ti kažem,
juče sam bez neke muke
za vremena nešto malo
ulovio četir’ štuke.

Stani, stani makar malo,
slušaj, kume, ti sad mene
kad sam ja u lov pošao,
poveo kerušu i neko štene.

Čim je keruša u šumu zašla,
odmah je neku divljač pronašla.
Zalaja keruša, čujem i štene,
teraju nešto pravo na mene.

Stigoše meni tako blizu
na neka dva, tri metra,
odjednom, kume, veruj meni,
ugledah jednog velikog vepra.

Jest’ istina, istina, kume.
Vidim mu onu dugačku njušku.
Ja skočih, čuješ li, kume,
dohvatih moju lovačku pušku.

E, stani malo, čekaj kume,
da ja tebi kažem nešto.
Svi to jako dobro znaju
kako kumić peca vešto.

Čim zabacim udicu moju,
a plovak zadrma o’ma.
Za tili časak da vidiš kume
izvučem nekog velikog soma.

Slušaj još malo da ti kažem,
kolika je somina bila.
Veruj kume istina prava,
bio je skoro dvadeset kila.

Stani kume! Nije šala,
gde je moja priča stala?
Da, uzeo sam pušku pravu.
Okidoh hitac jedan pa drugi
i pogodi ga pravo u glavu.

Istina, istina je kume!
Znaš kolika je veprina bila?
Nije lovačka priča kume,
bio je skoro dvesta kila.

E, pa stani! Čekaj kume!
Mogao sam i ja reći
da je onaj som od juče,
bio mnogo, mnogo veći.

Što s’ se tako zamislio.
Hajde uzmi, popij malo.
Uvek si delija bio
do čeg’ ti je sada stalo.

“Mislim ja o sebi kume,
al’ i tvoju priču pratim.
Loše mi se piše kume
kad se prazne torbe vratim.“

“A meni je svejedno kume.
Ja sam uvek dobre volje,
samo da ti nešto kažem:
ni kod mene nije bolje.

Sad popijmo još po neku,
pa neka nas sreća prati.
Ribu ćemo da kupimo,
samo ne sme niko znati.“