DNO SRCA
Tapkao je pred stepenicama. Otresao sneg učtivo. Pet je sati. Pretpostavio sam da je on. Ko bi drugi do Srba. Tako smo se dogovorili. Izlazim. Pozivam ga unutra. Obuva papuče, pita me za roditelje. Zatim se izvinjava: „Ne mogu dugo. Slabije vidim, kolovoz samo što se nije počeo skorupati (hoće reći: lediti). Ovo ću ti ostaviti. Dečje pesme. Osamdeset dve na broju. Brinuće Ljuba (njegova Ljuba, zajedno su preko pedeset godina. Briga je razumljiva. U Ljubinom slučaju i istrajna).“ Na kapiji pesnik Krajšić dodaje: „Ono je moja ´stodvadesetosmica“. Pokazuje na svoj auto koji je parkirao nekoliko kuća od moje. Pogrešio broj kad je dolazio. I ode k njemu.
Starost je protok vremena (gužvanje srca) koje ostavlja talog iskustva. Iskustvo vremenom smara time što sokoli, oholi, ali u poslednjem koraku šapne dalje kretanje. Ali to se ne odnosi na pesnika Srbu.
Sneg poče. Pahulje sve krupnije i krupnije. Ne vidim Srbu. Vetar ih raznosi. U oči mi nanosi. Naprežem vid. Evo ga, hrupi pokraj mene Srba. U sankama. Nije više u autu. Nije to više moja ulica. Kliznu niz padinu ravne Slavonije. Bože, trljam oči. Pa to i nije više Srba već mali Nidža iz Srbinih knjiga.
Povlačim se u kuću. Vraćam se Srbinom rukopisu koji je ostao na stolu. Krećem od prve strane a na njoj „Detinjstvo bez majke“. Prisetih se Mike Antića koji će u svojoj „Prvoj knjizi“ zapisati: „Nema književnog susreta na kojem deca neće dići ruku i pitati pisca: kad ste napisali svoju prvu pesmu. Ja svoju prvu pesmu nisam napisao nikad. Napisao sam tek drugu, a prvu sam prepisao od Desanke Maksimović.“ Srba nije prepisao od Desanke. On je kao i čedna Desanka napisao pesmu o majci. Majka je najlepša bajka, pokazuje površinsko pročitavanje ove Srbine pesme. A kad zaronimo u prozračni svet emocija, ukazuje nam se njeno dubinsko značenje sećanja: „stara kolevka na tavanu. U njoj snovi pokolenja. Očerupano jato gusaka, jastuk za moje snove: mesto sa kog snevamo blagi lahor detinjstva.“ (Janika Peči).
Pesmu „Detinjstvo bez majke“ Srba je postavio na počasno mesto tako da stoji kao zaštitnica drugih pesama. Natkrilila ih je brižljivo kao ikona.
Penjem se redom po drveću
bez straha da padnem sa visine,
svestan sam da majke nema,
ali čujem glas njen:
Čuvaj se, čuvaj se, sine!
(Detinjstvo bez majke)
Molitve se govore iz dana u dan. To važi i za Srbine pesme: „Krsna slava“, „Fruškogorski manastiri“, „O Božiću“ i „Sveti Sava“. One se ne čitaju jednom zasvagda. A ja, pomni čitač, tajim njemu, pesniku Krajšiću, da molitva njegova već je uslišena. Srbu ostavljam u kaluđerskom mirovanju, u crnoj rizi natopljenoj jarom, upletenoj u svetlosti opala, prigušenog dragog kamena. Da bude vladalac imperije mira i tišine.
Daljim pročitavanjem Srbinih pesama ukazao bih na višeslojnost u njihovom značenju, tj. na njihovo višeznačje. Te njihovo svako novo čitanje liči na otkrivanje nove kombinacije u igri sličnoj šahu, nepredvidivoj, iznenađu-juće lepoj. Za razliku od šaha, ovde je svaki ishod dobitan jer ushićuje, jer odmara čitača i inspiriše.
Podigoh nogu,
eto ti vraga,
od plave bubice
nigde ni traga.
(Plava bubica)
Preda mnom žitno polje, ustala-sano, nepregledno. Pogled se ispuni klasjem. Iz žita iskoči uplašena ševa sigurnog leta, stopi se sa modrinom i skrije u nebo. I onda gledam: plavo nebo, i plavu pticu i plavo žito. I vidim pesnika Srbu, nećete verovati, mrežom za leptire hvata odbegle stihove iz pesmama: „Dah proleća“, „Proleće“, „Lastavica“, „Žeteoci“, „Osa“, „Zov leptirova“, „Smokva“…
Posle ovoga malo šale nije na odmet. Dete pre izgovori reč obdanište nego reč baba. To se u Srbinom svetu pisanja i nepisanja ne dešava. Pa ni u njegovim pesmama: „Deda i unuk“ (A za medu, moj Nikola, ima priča puna kola), „Cvrčak“ (U kući cvrčak, stalno se čuje, kao da peva i podvriskuje), „Dedina lula“…
I ostalo mi se nudilo tako istinito, doživljeno, sveže i čisto, neokaljano, a vremenom tako daleko. Pesnik Janika Peči nije mi bez razloga jednom pomenuo: „Kad cvet ubereš, znaj, mirisom otiče duša njegova!“ Posle čitanja ovog Srbinog rukopisa, uveravam vas, da to važi i za njega.
Dok sam čitao Krajšićeve stihove obnavljala mi se jedna misao: pesnik Srba osluškuje reči koje mu se nude, koje izviru iz srca i duše, vrši njihov odabir po snazi, po boji jer promišlja da broj reči nije bitan, time ni veličina pesme. Otuda za Srbu mogu reći da je on slikar rečima. Svaka njegova reč je odabrana boja, većina od njih su i gotove slike, tako da svaka Srbina pesma predstavlja manju ili veću izložbu slika. Pozivam vas. Dođite na ovu izložbu.
Banić Nikica