VERNA LJUBA LJUBICA

Reči kao jaja: tek što se otvore, već imaju krila.
(Madagaskarska narodna poslovica)

Ako je knjiga livada puna cveća, onda je posveta u njoj cvet koji se ne može mimoići. Ističe se svojom lepotom i mirisom. Nijedan namernik ne pređe stranicu a da ga ne zamiriše i da ga ovaj ne opije. Desi se da čitalac ne dočita knjigu, ali nema onog koji ne pročita posvetu. Stvaraoci znaju to vrlo dobro. Znaju oni i ovo: ko se nađe u posveti, vredan je kao stvaralac te knjige. Moj sud ne mora biti vredan, ali stvaraocu dela treba verovati, a on nesebično ukazuje na to. To potvrđuje i pesnik Srba Krajšić u ovoj knjizi koju posvećuje svojoj vernoj ljubi Ljubici.

Sa nečim sasvim drugim sam želeo započeti recenziju, ali vladika Nikolaj Velimirović mi neće zameriti. Njegovim rečima sam želeo ukrasiti prve redove ovog prikaza. A on nam, između ostaloga, kazuje: «Ljubav je radost i ljubav radošću pomazuje srce čovekovo. Ljubav je sila i ljubav silom pomazuje srce čovekovo. A od radosti, sile i mira rađa se hrabrost, a ljubav hrabrošću pomazuje srce čovekovo.» I tako pedeset tri godine. Bez ijedne povišene reči, a život ih je kušao kao najveće isposnike – valjda samo zato da proveri njihovu vezanost i stalno se uveravao u isto. U životu Ljube i Srbe je kao u pesmi «Predosećanje» Desanke Maksimović: I znadoh da ćeš biti mi drag,/ drag u životu celom./ Pusti me, pusti, dobra majko,/Tako je potmuo/I zao oblak /Što vitla nad njim./ Ovo kao da čujem od Ljubice Krajšić, Srbine supruge. Stiho-vima koji slede Srba uzvraća svojoj Ljubici:

«Ljubica je divno cveće
ona cveta u proleće,
dok se sunce malo javi
ljubičica se svuda plavi.»
(Ljubica)

Oko pesme «Ljubica» nađoše se i druge: «Suza devojačka, «Šta čini brak», «Zov izgubljene», «Mirišu joj grudi», «Voli, ne voli», «Snoviđenja» i «Ana». A u njima kao u pesmama poznatih i priznatih pesnika. Da pomenem nekolicinu.
Dragan Kulundžija ističe da se ne bira ljubav kao ni smrt. Šibica, mali kres – to je simpatija. A onda: ništa ne raste tako brzo kao ljubav. I ljubav je kao dete: nemoćno, traži tepanje i kad odraste isto ište, zahteva iz navike, ne treba joj zameriti (pesma «ANA II»). Ljubav podseća na ono detinje: koliko me voliš? A onda krene da širi ruke u stranu. Širi ih u nedogled. Jer ljubav je igra; ali za razliku od drugih igara – veoma ozbiljna igra, ali ne namrgođena. Vreme joj skida tu koprenu tmurnosti (pesma «Orem najdublju dolinu»). Ljubav nije za pokazivanje, ona se stidi, čak i najčistija ljubav poziranjem gubi-kako ne znaš-ali osećaš (pesma «Tajne»). Florika Štefan je svoju ljubav zakopala u zemlju da je sakrije (pesma «Zemlja»). Dobrica Erić podseća na ljubav seljaka koja je na prešu, na brzinu (pesma «Živopis»). Zubac Pero je vičan da prepozna ljubavnu ispovest, a onda je senči između redova (pesma «Kad pevaju u samoći»). Odlazak voljene osobe, tvrdi nam Branko V. Radičević, dovodi do nemogućnosti izgovaranja reči rastanak, te hrapave reči, koja ne para samo jezik već i dušu (pesma «Svedevojka»).
Da moje usporedbe mogu ići u nedogled, u krug, govore završni stihovi pesnika Srbe, kada je u pitanju prvi deo ove knjige koji broji ravno šezdeset i jednu pesmu:

«Dok se miris cveta širi
Izvor voda tiho teče,
Smenjuju se zaljubljeni
Stolećima svako veče.»
(Stara lipa)

U drugom delu knjige “ Život nove stranice piše“ – nabrojah četrdeset pesama – Srba će pokazati da je ljubav neiscrpna. Ona isijava iz srca. A dok je srca, dotle je i ljubavi. Otuda je ljubav onolika koliku smo sami spremni da je damo. Pesnik Krajšić preliva je i na otadžbinu koju je omeđio precima svojim.
U proleće pred smiraj prošlog stoleća Srba je gledao u nebo koje su parale rakete i znao reći: «Smrt je najbolji strelac. Ne promaši ni jednu zvezdu padalicu. Izvarali su sve» upire prstom u one gore. «Doći će brzo vreme da će vežbati na sebi. Neka se sete: Pored rukavica i kišobrana najčešće se gubi duša.» Da bi, dok sedi uveče sa svojom Ljubom, sve ovo pretočio u stihove poput ovih:

«Idite, uljezi sa našeg praga,
mi vas nikada nismo zvali,
idite, da bog prosti, do vraga
vi ste nam dosta nesreće dali.»
(Idite uljezi)

Ne da se pesnik Srba Krajšić. Glavu na nebo mirno oslonio. Još ga čujem gde glasno misli: «Sklopljeni dlanovi ili mole, ili dave, trećeg nema. Posmatrajte malo, neznanci, i videćete. I među puževima ima planinara. Vama tuđincima govorim: Upao mrav u med i umišlja da ga je osvojio.» A onda se ispili stih:

«Od mojih predaka
gnezdo se ruši
građeno u znoju
stotine leta,
tugujem zato
bol mi je u duši
i stara kruška
nekome smeta.»
(Oluja užasa)

I da ne bih napravio grešku s početka ovog rukopisa, neka zbori vladika Nikolaj Velimirović: «Pesnici su jedini u stanju da čitaju jeroglife prirode; oni ih jedini čitaju i vide da je priroda pesma. To naučnici ne mogu. Naučnici vide slova, no ne vide reč, oni ne vide šumu od drveća, ne čuju muziku od pojedinih tonova. Naučnici nisu pesnici no ljudi. A biti čovek nije ništa osobito, osobito je biti pesnik. Umeti sricati slova nije nikakva retkost, čitati i razumeti pesmu sveta, to je retkost. « Iz vladike Nikolaja Velimirovića u prethodnom kazivanju govorilo je, slobodan sam reći, i snoviđenje. Posle čitanja ovog Srbinog rukopisa sve sam sigurniji da se ono, vladikino snoviđenje, delom odnosi i na njega – Srbu Krajšića.

Da je sad Srba ovde, skromno bi rekao: «Kada se ribica od praćakanja umori, ode u konzervu da se odmori.» Pri tom misli Srba na sebe i na svojih pređenih sedam decenija života.
«Ide, ide! Samo na kratko, gospodine, Srbo! Samo do Vašeg novog rukopisa.» uzvraćam pomalo šeretski.

Banić Nikica