U duši boli, misli u seni,
život me suprotnim smerom nosi;
jesen duboka, kiši u meni,
inje se beli po mojoj kosi.

Sumorna jesen, gordo korača,
jednoličnost, lije siva kiša;
samoću prepoznajem, i sve je jača,
glasom ojađenosti, i život se stiša.

U očima sete vidokrug se menja,
umiruća polja za semenom žude,
dok u grču tuge i zemlja zastenja,
uteha je bleda, što mora nek bude.