Prašnjav se kombajn,
kroz polje kreće,
i evo već prvi
otkos pada;
dok Sunce prži,
padaju vreće,
podari Bože
bar malo hlada.

Od rane zore,
pa sve do noći,
za odmor niko
više ne pita;
svako će zrno
u ambar doći,
tog Božijeg dara
a hlebnog žita.

Srca ratara,
žestoko biju,
prašnjava lica,
a pogled sija,
tu se njihova
nadanja kriju,
široka kao
Panonija.