Pod oblake visoko uzdignute stene,
goleti, klanci, brdo pa dolina,
u podnožju gradić rudara vrvi od života,
a majka čeka voljenog sina.

Teško je biti majka rudara:
oni su dole u dubini, u tami, u tmini,
a majka čeka, čeka u
brizi, u strahu, u tuzi, u suzi.

Dole se nešto strašno zbiva,
dogodilo se, kažu, trećoj smeni.
Ma kojoj smeni da se desi,
teško je svakoj majci, pa i meni.

U prvoj smeni Miloš radi,
u drugu treba da pođe Rade,
a treća smena kad pođe,
najmlađi ide moj sin Đorđe.

Srećom, sve se završi dobro,
i tako prođe skoro pola veka,
krhka starica, hrabra i jaka,
još uvek svaku smenu čeka.

Čeka da vidi osmeh na čađavom licu sina
čeka da čuje ono rudarsko – SREĆNO –
čeka poljubac, pa druga, pa treća smena,
i to se tako ponavlja večno.