Celoga veka
širio grane,
a možda ima
skoro i dvesta;
pamte ga ljudi,
zveri i ptice,
a eto odjednom
k’o senka nesta.

Jednoga tužnog
jesenjeg dana,
dok život polako
k’o reka teče,
s’ motornom pilom
u gruboj ruci,
dođoše neke
drvoseče.

Motorka cvili,
život se gasi
uz puno, puno
slomljenih grana ,
dok zveri riču
i ptice plaču
za starim deblom
tog velikana.