Vreme neumoljivo
prolazi,
ali sećanje ostaje.
Kasni popodnevni sati,
Sunce se pustilo
na vrhove Lipovice.
Tišinu razbija
pesma zrikavaca,
tvoja me senka
stalno prati,
i oči što sjaju
kao žeravica.

Halapljivo prebiram
prazna sećanja,
miris otkosa trave
i zrele vinograde,
gde smo za sve,
neshvatljivu
mrežu pleli.
U trci izgubismo
neuhvatljive godine
za koje nema
povratka i nade,
ali to je delić
naše istine,
mi smo se voleli.