– Goran i Zoran –

Hranila majka dva ptića mala,
rođeni zajedno sokoli moji,
bili su nežni, tihi i dragi
a postadoše slavni heroji.

Rame uz rame, ginemo hrabro
iako deca, jer još smo đaci,
u ljutoj bici, juriš je bio
poslednje pozdrave šaljemo majci.

Topovi riču, pljušte rafali,
gazimo hrabro, Goran je stao;
reče mi – lezi, pogled ga traži
al’ toga časa, Goran je pao.

Gledam mu oči, lice se smeši,
sav je u krvi, kraj mene leži,
tiho mi šapuće: pozdravi oca i
našu majku
Zorane beži, Zorane beži!

Od toga časa stadoh uspravno,
tuk’o sam zlotvore, nisam pobeg’o,
a kad istini, ugledah oči,
još tri rafala po zlotvorima,
zatim sam svesno, kraj brata leg’o.

Ne tuguj majko, ne tuguj oče
kad vesti dođu, kako smo pali
za zemlju svoju, u ljutoj bici
svoje smo mlade živote dali.

U ljutoj bici, za zemlju svoju
padoše slavno, i deca tvoja,
ne tuguj majko, jer nisi sama,
puno je takvih, majki heroja.

Teško će biti, u tome trenu,
bolno je ranjeno i srce vaše;
ne tuguj majko, ne tuguj oče
budite ponosni na ime naše.