Od mojih predaka
gnezdo se ruši
građeno u znoju
stotine leta,
tugujem zato,
bol mi u duši
i stara kruška
nekome smeta.

Oluje užasa
lome joj grane,
ni Sunce ne sija
kao nekada;
na srcu, u duši
ogromne rane,
a leka nema
više nikada.

Draga rečica
još uvek teče,
na nebu čudesne
menjaju se boje,
ranjenu dušu
sećanje peče,
ne želi tuđe,
al’ hoće svoje.