Teški su boli ratnog vihora
što srce i dušu tako razara,
da li baš tako i biti mora
ili nas razum u tome vara?

Topovi riču, zemlja se trese,
u gradu nastade pravi pakao;
čuju se jauci žena i dece,
za tren ceo život je stao.

Parkovi cvile, grane se ruše,
ostaše debla bez bujnih grana
i grad ostade bez srca i duše,
vidi se samo ogromna rana.

Odjednom, kao da Sunca nestade,
nad grad se spustiše crni oblaci,
ruše se crkve, škole, domovi,
k’o sveće ostaše goli dimnjaci.

Do juče, tu gde su ruže cvetale
i jedan grad srcu mom mio,
do juče u cveću Suncem obasjan
najlepše snove snio.