O, kućo, kućo moja,
mnogo sam za tebe
prolio znoja.
Sve što sam imao
radom sam stek’o,
sam sam za tebe
i ciglu pek’o;
ceo sam zivot za tebe dao,
danima, noćima,
nisam ni spav’o
uvek sam dobar
domaćin bio,
mnogo sam ljudi ugostio;
a što doživih, vidite eto,
da me prebiše
k’o besno pseto.
Ne znam ni zašto
za ime Boga,
proteraše me s’ ognjišta moga;
ostaše čardaci puni kukuruza
mnogo sam, mnogo prolio suza.
Pšenice zrela, neovršena,
livado moja, nepokošena,
o zemljo moja, neuzorana
na mom je srcu ogromna rana.
Iz mojih štala odvode krave,
k’o avet moje prasiće dave,
što god nađoše sve pokupiše,
za sobom pustoš ostaviše.
Od svega samo tuga mi osta,
dabogda nikad im
ne bilo dosta.