O, Beograde, beli grade,
da li te još uvek rane peku,
rane i suze što radi njih su pale,
i tiho skliznule u nabujalu reku.

Uspori Dunave, svoje talase,
sve što se kreće za tren da stane;
tu gde su svoje živote dali
heroji što otadžbinu brane.

Alasi Dunavom kada zaplove
i ptice što iznad njihovih humki lete,
na tren i oni treba da stanu
i da se njihovog lika sete.

Jer tu su ostali na večnoj straži
ne raduju se k’o nekad smeni,
oni su heroji otadžbine,
poklonimo se njihovoj seni!