U boj pođoh uzdignuta čela,
seja mi je otvorila vrata,
nije suzu ispustiti htela,
s’ ponosom je ispratila brata.

Odveli ju u zoru, u petak,
moju trešnju, moju šljivu ranu,
uništili moj najlepši cvetak,
ružu moju, ružu neubranu.

Kad je pošla, zaplakala nije,
korak joj je bio pun ponosa,
na zlu kamu lice joj se smeje,
a pogled joj pun nekog prkosa.

Ti, najdraža, miljenice moja,
ne nabroja ni osamnaest leta,
kao svila meka kosa tvoja,
usne lepše od proletnjeg cveta.

Oj, rumena ružo, lepotice,
ne znam, zašto, i kome si kriva,
da ti tako kidaju latice,
u mom srcu bićeš uvek živa.