U tamnoj noći beskrajne tišine
dok zvezda oštro nebo para,
noćna ptica prodornim glasom
u duši neku slutnju stvara.

Sevaju munje k’o oganj živi,
nebo je počelo silno da plače,
okovi užasa ljudskog bezumlja,
k’o neka mora stežu sve jače.

Sećanja strave tako su blizu,
a zemlja ponovo od bola jeca.
O, da li ima pameti u nama,
zašto da ginu nevina deca!

Nek shvate izrodi ljudskog roda,
deca ne žele da bude rata,
deci je potrebna igra i sloboda,
da svako ima sestru i brata.

Skupite snage vi dobri ljudi,
slomite izroda što sreći smeta,
da nikad ne bude masovnih grobova
to je poruka od dece sveta.

Da bude razuma među ljudima,
da ruku ne diže brat na brata,
da ljubav procveta u našim grudima
da više nikad ne bude rata.