Ej, sudbino, što si tako htela,
ostavi me bez voljenog sela,
ostavi me bez igde ikoga,
i bez kuće i ognjišta svoga.
Ostavi me bez oca i majke,
i bez brata i seje, nejake,
u zle dane, u najteže doba,
osta’ nejak sa četiri groba.

Da ih kitim cvećem i suzama,
da dozivam: brate, oče, mama;
da ponavljam ime od sestrice
dok mi suze umivaju lice.
Majko, majko, bar nešto prozbori,
dragi oče, hajde, progovori,
probudi se brate i sestrice,
želim vaše nasmijano lice.

Zalud zovem, niko me ne čuje,
u daljini bolno odjekuje,
u suzama kupaju se oči
a srce mi hoće da iskoči.
Kud da krenem, kome da se javim,
o kako ću da ih tu ostavim,
ko će groba cvećem okititi,
ko će seju, brata posetiti?
Bože mili, što se ovo zbilo,
da sam s’ njima lakše bi mi bilo.