Noć je.

Mesec osvetljava prostranstva,
uplakane ravnice i kukuruzišta,
nebom treperi bezbroj zvezda.
Poneka, kao da se otkači,
od nebeskog svoda,
naglo poleće ozarenim nebom i
za sobom ostavlja crveni rez,
koji snažno zasija i za tren nestaje.

U narodu kažu, da toga časa vojnik
na belosvetskim ratištima, gine,
izdiše i napušta, ovaj neshvatljivi
ali ipak, toliko nam drag, život i svet.

Ležim u rovu i brojim. O Bože,
koliko ih je samo poletelo i nestalo;
da li je stvarno tako kao što kažu
pa zar toliko, toliko mnogo?

Misli mi prekidaju pucnji,
koji odjekuju sa svih strana,
iz daljine čujemo po koji bolan jauk;
prokleti snajperi, to strašno oružje,
o Bože da li ću dočekati dana.

Neprospavana još jedna bolna noć,
sa istoka dopire žarko crvenilo,
kao da se i Sunce u krvi rađa.
Ne čuje se jutarnja pesma ptica,
ni petli nisu najavili zoru
umesto ranih orača, granate po našoj
zemlji sada oru.

Sa jutrom, ponovo počinju strašne bitke,
čovek čoveka ubija, proganja i goni;
a zašto, zašto, to ni sam ne zna reći a
možda, možda ne znaju ni oni?!