U brdima kod Petrove Gore
stara kruška još i sada stoji.
Stigoh rano u svitanje zore,
to je gnezdo od predaka moji’.

Svud okolo šumarci i polja,
po ognjištu samo ptice lete,
tu je bunar i ljuljaška moja,
otiš’o sam dok sam bio dete.

Gledam-nešto miče se u seni,
srce bije udara sve jače,
podivljalo, al’ prilazi k’ meni
pa se mazi napušteno mače.

Kordun mi je za srce prirast’o,
draga mi je dedovima moja;
u njemu sam niko i odrast’o,
hranila me palenta i proja.

Oj Petrova Goro, lepotice,
mnoge tajne ti kriješ u sebi,
po zlu našem naša miljenice,
sa ponosom klanjamo se tebi.