Sanjam te skoro svake noći
Petrova Goro, i sela u
nedrima lepote tvoje;
čujem glas mojih predaka,
zovu me prazna ognjišta,
zove me stara majka,
zove me rodno selo moje.

Budan sam, a sanjam
pojate i blago,
osetim miris košenog sena,
varenike, palente i proje;
slušam šapat izvora i
tihe korake moje majke,
i ćenu čujem kako laje
na pragu kuće moje.

O, da li ću vas videti više,
Petrova Goro, sela pored
Slunja i Vrgin Mosta?
O, kako da te zaboravim
kolevko moja? Detinjstvo,
mladost, sve što imadoh,
baš sve mi u tebi osta.