Prođoše eto
i ta vremena,
suza, jecaja,
bola i tuge,
u kome niko,
dobiti ne može,
kada svi mogu
samo da gube.

Noći bez snova,
beskrajno duge,
dok ljudski razum
na nulu pada,
a duša puna
bola i tuge,
čemu se život
može da nada.

Sevaju munje
topovi riču,
ruše se svetinje
domovi, škole;
samo se gospodnje
molitve čuju,
starice i deca
Bogu se mole.