O, Zemljo dariteljko sveta,
ti što nam živote na dar dade,
da li ti sedamdeset sedam suza smeta,
što u ludilu sramnom, na tebe pade.

Tad, zaplakale su noći
i jutra u sedamdeset sedam dana,
o, da li će nas ikada proći,
sedamdeset sedam ogromnih rana.

Kada se mostovi, i svetinje ruše,
a ljudski razum, na nulu pada,
na glavnoj sceni, ljudi bez duše
čemu se život, može da nada.

Samo se gospodnje molitve čuju,
svud samo ambisi, život se gasi,
dok zvona, zvona, odjekuju,
o, Bože, Bože, od zla nas spasi.