’Oće l’ jednom da se svane,
da nam Sunce sreće sine,
da probudi snove moje,
iz dubine, iz dubine.

Odavno su pokopani,
al’ još iskra nade stoji,
u buktinju da se stvori,
da se srce s’ dušom spoji.

Da nas Sunce bolje grije,
da nam srce jače bije,
da živimo u ljubavi,
da se loše zaboravi.

Kad nestanu svi okovi,
oživeće naši snovi;
biće srećna zemlja ova,
u spokoju mirnih snova.