– Sanjao sam majku –

Šume, livade, sve se zeleni
i sve je tako radosno.
Pesma slavuja i miris šumskih jagoda
zovu me sebi, zovu me zanosno.

Usamljen kroz šumu lutam
k’o izgubljeno jagnje malo.
Šuma je golema, opasnost vreba,
ali kome je do mene stalo.

Penjem se redom po drveću
bez straha da padnem sa visine,
svestan da majke nemam,
ali čujem glas njen:
“Čuvaj se, čuvaj sine!“

Niz proplanak pojurim dalje,
toplim suncem je obasjan.
Sedoh na travu, mislim – samo malo,
ali me obuze dečiji san.

Spavam. Ne znam koliko dugo.
Usamljen, nigde nikoga nema.
Sunce se pustilo nisko
i za počinak se sprema.

Sanjam i u snu čujem majku,
vidim je, baš onu majku pravu,
stalno ponavlja reči: “Ustani sine
zašto si leg’o na mokru travu!“

Trgoh se, otvorih oči snene.
Tu pored mene niko nije,
još uvek čujem te tople reči njene.
Pogled je traži. Pomislih-možda se krije?

Veoma često razmišljam o tome:
da li je ljudska priroda takva
da brigu za svoje dete
može da brine i mrtva majka?

Još uvek sam sebe pitam:
da li je stvarno to majka bila?
Da li je majka toliko lepa,
i da li je toliko mila?

Od tad je vremena mnogo prošlo,
još pamtim njenu toplu reč svaku
i mislim: kako su srećna deca
koja imaju svoju majku.