Pažljiv odabir pesama u knjizi Srboslava Srbe Krajšića, naslovljenoj „Dečiji snovi“, tako postavljenih da uvek „prva“, odnosno neka od njih nagoveštava temat, ono s čim će čitalac imati priliku da se upozna, nagoveštaj su i podsećanje nesporno na moguće cikluse, ali pisac ostaje dosledan jedinstvenosti svoje knjige i neće da je deli. Neka bude celina njegovog pesničkog govora deci i detinjstvu. Knjiga jeste za one od sedam do 77 godina, ili za sve tek rođene da budu uspavljivani u svojim jaslicama, pa do 67 godina koliko Srboslav Srba Krajšić ima. Kako, dakle, svaka od zamišljenih početnih pesama podseća i predočava temat koji sledi, tako i pesma „Stari hrast“ hoće nešto da kaže čitaocu.

Nadalje slede stihovi, jer „Stari hrast“ je preteča, a ima ga vremešnog i može što-šta da kaže, i kazuje o životu u šumi, svetu i cvrkutu ptica, o bubicama, divljim životinjama, koje pesnik mišlju, stihovima i željama pripitomljava i pretvara u baršunaste, plišane igračke, pa tako doživljavamo divljinu kao nešto neodvojivo
od nas samih. Jer samo sami možemo da uživamo i živimo sa svetom koji nam je podaren. Pesnik kao iskreno biće priznaje u svojim stihovima i evo njegovog stihovnog priznanja:

Još kao dete zavoleh svet ptica,
valjda zato što sam uz šumu rast’o;
od svake ptice pesmu poznadoh,
to beše pravo ptičije carstvo.

Tako pesnik progovori i kao da priznade da su mu u nekom dosluhu same ptice kazivale, pesme došaptavale, u snove doletale i zorom odlazile, otuda su njegove pesme životne, pesme lepe sete i sećanja na detinjstvo, predivno, naivno hvalisanje i junačertje sa puno humora i vedrine, da se niko ne naljuti. Odnos roditelja i dece jedna je od tema, ali uvek u korist malih bića kao u pesmi „Sanja“ koja govori o emotivnom ali sigurnom oslanjanju na roditelje i priznavanje velike, nesebične porodične ljubavi. Sledi i nadgradnja života, onoga što porodično stablo produžava, ljubav između brata i sestre, kao u pesmi „Moja seja“, a ona nagoveštava stihove u kojima je apsolutna ljubav, nema svađe, nama prznica i zamerenjaka, jer prašta se i voli. Pesme govore o putevima odrastanja, priznanju da dete više to i nije, da mu je vreme da poraste jer sve je manje razloga za onaj bezazleni i uvek opraštani dečji gromoglasni plač. Na već dobro poznati „zmajevski“ način izuzetno su duhoviti završeci pesama.

Na koga liči dete: na dedu, na baku, na tatu, na mamu ili … Konačno dete liči na sebe samo, a od svojih ima svega pomalo. Ova odgonetka je u pesmi „Da li me razumete“. Pesnik ostvaruje prisne, bliske kontakte sa detetom i detinjstvom, dosledno dečjoj duši. Deca se uglavnom plaše lekara, odnosno belog mantila, ali deca se plaše kao razumna bića i bolesti, pa nije čudo ni to što u pesnikovoj viziji devojčica koja još nije ni pošla u školu želi da bude „Doktorica“.

Povratak detinjstvu je neminovan, pa i Srboslav Srba Krajšić je poželeo da se vrati u „Bakino selo“ i o njemu govori onako kako ga je u potpunosti ili delimično doživeo, sa željom da tu i takvu sliku dečjih dana sa sela sačuva zauvek. I onda kao u nekoj seriji rađaju se pesme o baki, koja najednom postaje simbol detinjstva, poenta blagosti i vedrine. Kuda i kojim putem krenuti u detinjstvo koje sada postoji i ono koje je prošlo? Pesma „Cvrčak kod moje bake“ upravo je putokaz u detinjstvo koje je nekom prošlo i već sutra takvo detinjstvo je ostarelo ali za neke druge može da bude onkvo kakvim ga je doživeo pesnik. Uz baku, drugo nezaboravno biće je – deda. I on postaje glavni junak detinjstva, ali za razliku od nežne i pamučno-meke bakine duše, deda je takav da pripoveda snažno, junački i hrabri svoje unuke za susret sa: lisicom, vukom i medvedom. Opet, eto, pesnikovog priznanja da mu je zavičaj šumovitih predela ostao vezan za dušu, kao nadmoć prirode nad čovekom, postaje mu mesto njegovih pesničkih izvora. Starina, rasejani deda, traži lulu, a ona u njegovim ustima. Pa ima li lepšeg motiva za pesmu i ima li smešnijeg događaja za unuka, a da se deda na to ne naljuti? Takvog dedu treba imati u detinjstvu, ako ga nema onda ga treba izmisliti i, naravno, čuvati za sva vremena.

Vedrina seoskog života, kao u pesmi „Oglas“, kojim se traže čuvari bostana, je osnova kazivanja pesnika. Duhovnost i duhovitost su povezane, ljubav i verovanje, lepota i vedrina, rađanje sunca kao rađanje novog života koji baš tog jutra počinje i sve to podareno „Dečijim snovima“. Iznad svega podareno deci. Knjiga je ova da se ima i da se čita.

Nedeljko Terzić