Ja sam rođen u vremana taka
kad granate ‘mesto ptica lete.
U podrumu rodila me majka,
pravi junak, iako sam dete.
Zlo po danu, ni noć nije laka,
jer kuršumi kao pčele lete.
Svojim telom zaklanja me baka,
u snu viče pazite na dete.
Nije čudo, jer to nije lako,
ubija nas i vlaga i tama.
Iznose me napolje polako
da ugledam, jadan, svetlost dana.
Gledaju me moj otac i majka
dok granata iznad glava svira,
uzeše me, onako nejaka,
pa odosmo glavom bez obzira.
Prihvate nas moj deda i baka,
pa me grle i ljube mi lice.
Gledaju me onako nejaka,
u oku im suze radosnice.
Usamljeni, ja i moja mama,
dok se ovo vreme ne promeni,
rado smo se priklonili vama
da vi brigu brinete o meni.
DEDA I BAKO VOLIM VAS JAKO,
TO NIJE ŠALA – ZA SVE VAM HVALA!