Rado se sećam svoga detinjstva,
dečije igre pesme i plača,
sećam se starog deda Toše
i tetka Smiljinih kolača.

Ratne godine, to je strahota,
kad se razboliš a nema leka.
Nije se moglo lako naći
ni neka šoljica toplog mleka.

U svakoj kući puno je dece,
neko se igra, neko plače,
a tetka Smilja, veliko srce,
uvek za decu sprema kolače.

Sećam se seoskog duda,
gotovo svake njegove grane.
Tu su deca iz celog sela,
u igri bezbrižno provode dane.

Dućan kod čika Steve –
celo selo je o njemu znalo.
Kad para nema ili nestane
i za jaja se kupovalo.

Jedva čekam da Božić dođe,
tad se u kuću slama unosi,
na ražnju pečenka, pogača, orasi,
a mi se po slami igramo bosi.

Lepi su naši običaji,
pečenka, jabuke, orasi, pogača,
ali na svetu ništa lepše
od tetka Smiljinih kolača.