Celog veka
širio grane,
a možda ima
skoro i dvesta,
pamte ga ljudi,
zveri i ptice,
a eto, odjednom,
k’o senka nesta.

Jednog tužnog,
jesenjeg dana,
dok život polako
k’o reka teče,
s motornom pilom
u gruboj ruci,
dođoše neke
drvoseče.

Motorka cvili,
život se gasi,
uz puno, puno
slomljenih grana,
dok zveri riču
i ptice plaču
za starim deblom
tog velikana.