Još kao dete zavoleh svet ptica,
valjda zato što sam uz šumu rast’o,
od svake ptice pesmu poznadoh,
to beše pravo ptičije carstvo.

O, koje li čudne lepote
u zoru kad se sunce rađa:
klikću, pevaju, guču, fijuču,
pa ne znaš da li je pesma
il’ neka ptičija svađa.

Jedne preleću i pevaju u letu,
druge klikću ili pevaju dok na grani stoje,
u kljunu donose grančice i mahovinu,
pa vešto grade gnezdo svoje.

Vide se buduće ptičije majke
kako u gnezdu uporno leže,
ne znam koliko dugo to traje,
ali, sve dok se ptić ne izleže.

Kako ih samo čuvaju i hrane!
Dok jedno odleti hranu da traži,
drugo nad gnezdom bdije i lebdi,
k’o neki vojnik dok je na straži.

Priroda ima zakone svoje,
na hiljade raznih granica,
pravila igre svi dobro znaju:
To je veliko carstvo ptica.