SRCE IMA DNO: TAMO JE TAJNA

Streljanje svoje misli nije zločin već rađanje aforizma.

U recenziji za pretposlednju knjigu «Život nove stranice piše» Srboslava Srbe Krajšića na samom kraju ispisao sam: Da je sad ovde Srba bi rekao: «Kada se ribica od praćakanja umori, ode u konzervu da se odmori.»
«Na kratko. Gospodine Srbo! Samo do Vašeg novog rukopisa», uzvraćam pomalo šeretski.

Nije dugo potrajalo a iz njegove književne radionice ukazalo se novo umovanje, nova knjiga «Ni crno ni belo». Do sada je ovaj autor napisao četiri knjige pesama («Dečiji snovi», 2001, «U vihoru života», 2002, «Mačak u fotelji», 2005, «Život nove stranice piše», 2005) i jedan roman («Put kroz paukovu mrežu», 2002), i sada posve drugačiju – «Ni crno ni belo», knjigu aforizama. Da se radi o obimnom delu govori broj aforizama, blizu sedamsto. Oni su nastajali godinama, može se reći i decenijama. Za pisanje aforizama potrebno je životno i književno iskustvo, Srbi Krajšiću nijedno ne manjka.

Gledajući prvi put meni dragu sliku, upitam njenog stvaraoca: «Kad si uhvatio ovu sliku?», odgovori: «U njenom letu. Nenadano. Praznog stomaka». Da, praznog stomaka. Shvatih tada, najbolje što autor daje nastaje «praznog» stomaka. Nisam rekao gladnog stomaka, jer glad misli samo na sebe. Sebe zasiti i svojim zadovoljenjem ne misli više ni na šta. Čitajući ovu knjigu Srbe Krajšića biće vam jasno zašto sam pomenuo ovog slikara i njegovu sliku.

No, lepo vaspitanje mi nalaže da reč prepustim tvorcu na hiljade i hiljade aforizama. Ko da priča o aforizmu nego njegovi najodaniji, a to su sstvaraoci. Među njima je i Ljubiša Mihajlović.

Ljubiša Mihajlović je zapisao: Jezik aforizma je lakonski: jezgrovit, maksimalno sažet, matematički precizan. Sa jednom reči više bio bi preopširan, bez jedne reči bio bi nejasan. Aforizam konciznom formom i odapetom žaokom je najbliži i najprilagodljiviji ovom vremenu i tempu savremenog života, u ime koga je i na koji je uperen. U jednoj rečenici sabijena je nečija čitava životna muka. Satirični aforizam je nabijen sarkazmom, ironijom izvučenom do poslednjih mogućnosti, tim ubojitim sredstvom povlačenja suprotnog od onog što je tačno. Satirom kao sredstvom
izražavanja podstiče se prezir i odvratnost prema negativnostima. «Satirom se otkrivaju i ismejavaju mane i poroci pojedinaca i društva».

Ne mogu da ne «otmem» reč Ljubiši Mihajloviću. Pa, ovo se odnosi i na Srbu Krajšića i njegovu knjigu «Ni crno ni belo». Usuđujem se to reći, nadam se i sami ćete se u to uveriti. Ako je aforizam svemir u kapi vode, kako reče Martin Kesel, onda, posle nekoliko isčitavanja knjige «Ni crno ni belo», mogu zaključiti da Srba Krajšić uspešno pliva u tim vodama. Time se pridružio Crnčeviću, Vitezoviću, Bulatoviću, Radoviću, Iliću, Bojčiću i mnogim drugim našim aforističarima. Putujući ovim rukopisom, za aforizam obimnom građevinom ljudskog uma, priznaću da me je ono dovelo do mojih misli. Njih delim sa vama: «Kada se želudac otruje – ispira se. Kada se mozak zatruje – ispiranje ne pomaže», «Kada maše puno zastava malo je do bure», «Kada je porinut, o naš brod je razbijena boca ricinusa – zato smo se uneredili».

Iako je plemićki znak najbolji štit, Srba ga nema. On veruje istini. Istina obično ubija svog tvorca. On je svestan svog žrtvovanja, te je vičan umiranju. Pri tome se nada da će u tuđoj istini vaskrsnuti. Naslovih ovu recenziju «Srce ima dno: tamo je tajna», reč je o Srbinom srcu i njegovim tajnama koje je pretočio u aforizme nastale u njegovoj monaško opalnoj osami.

Na kraju, svesrdno preporučujući aforizme iz knjige «Ni crno ni belo» čitalačkoj publici, prepuštam reč samom piscu nadajući se njegovim novim ostvarenjima: «Koga glava ne izvede na put, oči ga skrenu na stranputicu», «Ljubav žene napisana je na vodi, vernost njena ucrtana je na pesku», «Ako smo svi Božja deca, otkud toliko nedonoščadi», «Dok pamet zauzme položaj, glupost već kreće na juriš», «Slati svetlost u dubinu ljudskog srca, to je istinski poziv umetnika», «Vrata beskućnika su uvek širom otvorena», «Veliki: Ako ne bude kako ja kažem, biće kako ja hoću», «Otac mu je nacionalizovao privatno, a on privatizuje nacionalno», «Čovek posle smrti ostavlja ime, a životinja kožu», «Žena očito ima nešto od paukove prirode; u svoje mreže hvata sve što joj padne, ali se gosti samo onim što joj se sviđa», «Jadna Evropa, uskoro će ostati bez granica, a mi ćemo ih imati na pretek», «Dugo su vozili ničiji čamac, pa nije čudo što su se tako nasukali».

A da, umalo da zaboravim: Srboslav Srba Krajšić je u ovoj knjizi svojim čitaocima poklonio i rukovet narodnih poslovica, anegdota i šala. Pričao mi je da ih je slušao jednim delom od drugih sagovornika, a brojne je čuo i na radio stanicama, pre svega na Radio Beogradu, Prvi program, i to u emisijama poput: «Veselo veče», «Selo Veselo», i druge. Time je Srba ukazao na zainteresovanost za skupljanje narodnog stvaralaštva. Ne bi me iznenadilo da se u novoj knjizi Krajšić pojavi u svojstvu priređivača i sakupljača nezapisanih narodnih umotvorina. Tako bi ih otrgao od zaborava i učinio dostupnim brojnim poklonicima takvog štiva. San svakog cveta je da završi u herbarijumu, san ove knjige je da se nađe u vašim rukama.

Nikica Banić