U vihoru našeg života
kao talasi
sve se prepliće;
odjednom samo ti
ruže cvetaju,
a zatim osetiš
prazninu neku:
sve te napušta,
duša te boli
pa nemaš sreće,
ništa te neće,
ništa te neće.

Baš tada ne gubi
snage ni duha
i smelo istini
gledaj u oči,
jer to su samo
vihori života,
kroz koje moramo,
moramo proći.

U tome burnom
vihoru života
ne može samo
da cveta cveće,
I uvek će biti
tuge i bola
ali i sreće,
ali i sreće.