Zajeca Zemlja
iz dubine duše,
i suza kanu
sa ikonostasa;
eno Ravanicu i
Dečane nam ruše
dok preci kroz
suzu traže spasa.

Ikone svete
na podu srama,
odzvanja jecaj
anđela s’ neba;
u duši boli,
u oku tama
dok neman na svakom
koraku vreba.

Zasija suza
iz oka neba,
opaka neman
razara, ruši;
na stolu osta
okrajak hleba
i bol u belog
anđela duši.