SRBINI SVETOVI

Preda mnom je rukopis nove pesničke zbirke Srboslava Srbe Krajšića. Ovo je njegova druga po redu knjiga. Prva je objavljena početkom dve hiljade prve godine pod naslovom „Dečiji snovi“. U njoj je pesnik smestio dečiji svet, svet svog detinjstva u liku junaka malog Nikole. Po samom priznanju pesnika Srbe Krajšića, sa svojim malim junakom Nidžom, opet juriša na svet mašte, što beše i osta freska pesnikovog sećanja. Osim ovog pomenutog sveta, pesnik Krajšić ima i drugih svetova. Samo njegovih. Svetova koji pripadaju samo njemu, tako sam mislio da kažem, da ih nije kroz stihove ponudio i nama.

Pokušaću kroz redove koji slede da ocrtam, skiciram te svetove, a vi ćete, poštovani čitaoci, tek svojim blagonaklonim i brižljivim čitanjem biti prisutni na istinskoj izložbi oslikanih svetova. Evo zašto to kažem: pesnik ove knjige osluškuje reči koje mu se nude, koje izviru iz srca i duše, vrši njihov odabir po snazi, po boji, jer promišlja da broj reči nije bitan, a time ni dužina pesme. Otuda za Srbu Krajšića mogu reći da je on slikar rečima. Svaka njegova reč je odabrana boja, većina od njih su i gotove
slike, tako da svaka njegova pesma predstavlja manju ili veću izložbu slika.

Pođimo u svet livada i gorobilja.

„Da l’ čuvaš tajnu, livado mila,
prve poljupce lepe čobanke,
dok si nas u svojim nedrima krila,
livado, livado, livado mila.“
(Pesma livadi)

Mirisao je mlađani Srba i peruniku jezičarku, saginjao se zbog različka, umirao pri pogledu na ružu. Zagledao je uspaljeni mak, usamljen, dok vijori na vetru među klasjem; prolivao je boje trešnjine krvi rugajući se rumenim trakama na nebu. Najduže mu u sećanju osta hajdučka trava zbog mirisa a još više drugog imena – majčina dušica. A ova trava, zna reći pesnik Krajšić, zalečuje, a ne leči rane. Usamljenost nije nikad bez druga. To je Srba najbolje okusio. Lišavanjem se dobija. Starost je protok vremena (gužvanje
srca) koje ostavlja talog iskustva. Iskustvo vremenom smara time što sokoli, oholi, ali u poslednjem koraku sapne dalje kretanje isijava nepoverenjem. No, vratimo se pesnikovoj mladosti, svetu ljubavi i zaljubljivanja.

Za razliku od pesnikinje Desanke Maksimović, koja sluti početke ljubavi, dotle pesnik Pero Zubac dopušta da mu se približi bor pod prozore da miriše svojim smolama. Nije to ništa drugo do pesnikova mladalačka žudnja, želja da se uvek bude blizu one koju volimo, da se misli i da se priviđa. Pridružuje im se Krajšić u pesmama: „Čekanje“, „Sami“, „Danica“, „To Nismo Smeli“ i drugima. Oseća Krajšić da je ljubav kao dete pamukasta, nesnalažljiva, zavisna od nečije pomoći, traži tepanje, traži dugo gugutanje na uvo, traži gugutanje kroz dodir. Pri tome izgovaraju se voljenoj sve one reči najlepše, najslađe, najlepše koje oko vidi i najslađe koje srce poželi. Nekad su to jasne velike reči, prepoznatljive. Nekada su to male reči samo zaljubljenima bitne. Ponekad budu to i nerazgovetne reči, i izmišljene reči, jer u ljubavi njihovoj smisao je nebitan, jer se one po zaljubljenom rastaču kao medovina u ustima žednoga. Nije samo u vreme Branka Radičevića noć bila čuvar ljubavi. Mrak je za ljubav pesnika Krajšića – budni stražar, i zbog toga što on, mrak, kud prolazi donosi smiraj; pri tom samo ljubav u svojoj manifestaciji oživi.

„Treptaj zvezda ne prestaje
u tišini dugih noći,
Čujem tiho šaputanje:
„Čekaj, čekaj, ja ću doći!“
(Treptaj zvezda)

Dok je Konstantin Filozof pri opisu zagledan u visine, pesnik Simović posmatra, teži vodi koja teče neprekinuto i vraća se na mesto događaja, dešavanja, dotle je Srboslav Krajšić zagledan u svet ravnice, sa kristalnom svetlošću koja nikad ne tamni, smaragdima okupanom, vizantijsko plavom.

„Volim te, divna ravnico moja
zlatno klasje zrele pšenice,
volim kuću na sred salaša
i topli osmeh moje Sremice.“
(Povratak kući)

Pesnik Krajšić nije zagledan samo u prostor, već i u prošlost ili ono koje će se prošlošću nazivati. Srbija je Srbi najbliža, ova sada i ona nekada. Ona nekada: zajednica mitom vezanog naroda, čije nebo su premrežila gudala gusala. Srpče, čim bi se rodilo, prvi plač zamenjivalo je smeškom praiskonske sreće i bola, koja sliči imitiranju gusa1a. A onda to isto božje stvorenje, u predvečerje, u noć, crnu, vedru, pored ognjišta, uz zvezde, dok se popeo zagrće, slušalo bi stare priče dugopričljive, o junacima, o njihovim gizdavim konjima, o devojkama koje ih nadiviše, o vilama i vilenjacima Sve to, dok gusle gude i pripovedač nadjekuje noć i tminu, njih ostale miluje po licu i duši. I taman kad smo pomislili da su gusle rasušene, da su gudala zamukla, a junaci otišli u sećanja, vratiše se u Srbinim pesmama. Gavran je opet raširio skupljena krila u sledećim pesmama: „Progovori, zemljo!“, „Na ognjištu“, „Seobe“, „Kućo, stara“, „Kolone“…

Dok ovo zapisujem, ukaza mi se konj. Ništa neobično. Još kad vidim da je na njemu pesnik Srba bi mi jasno. Bog je bez ostatka lepote satkao konjske mišiće. Zato me nimalo ne čudi što su brojni pesnici koji ga kroz svoj stih u galop proteraju. A njemu to ni najmanje nije teško. Naprotiv, čini sve sa lakoćom lahora, svežinom juga, trajanjem duge i prizivanjem uspomena. Svaki bat, svaki topot kopita, dok se pod Srbom propinje, potvrda je ovozemaljskog postojanja. Zato ostavimo pesnika Srboslava Krajšića da odjezdi u svoju novu knjigu, jer gde bi se pesnik uputio, nego u knjigu.

Sa srećom bilo!

Nikica Banić