Jurim kroz život vremenom lomljen,
bez reči nešto tumačim sebi,
život je skoro prepolovljen
il’ ja to dane odbrojavam sebi.

Vreme odnosi života dar
kao vetrovi latice cveta,
pomalo slomljen, umoran i star,
brišem tragove prohujalih leta.

A život bledi, izgara i traje
opčinjen brigom, trudom i radom,
dok mesec plavi a zvezde sjaje,
gledam u tuđe raskoši kradom.

Danima slušamo istu priču,
kao zvuke čarobne frule,
kraj praznih jasala i volovi riču,
a život počinje opet od nule.