Pesmo moja, kako bih te zvao:
sestro, majko, ili nešto drugo?
Osim tebe, ja nikoga nemam,
pesmo moja, i srećo i tugo.

U radosti kad se šire grudi,
i kad srce udara od sreće,
pesmo moja, uvek sa mnom budi,
ti mi zračiš ko’ u vazi cveće.

Kad me snađe neizbežna tuga,
i nestane na licu osmeha,
ja u tebi nađoh vernog druga,
ti si meni jedina uteha.

Pesmo moja, nevidljiva vilo,
kad od svega budu samo sene,
ti ćeš reći šta je nekad bilo,
i bar nekog sećati na mene.