Ne znam gde si i u gradu kome,
al tvoj osmeh vidim u podsvesti;
još si uvek draga srcu mome,
moramo se u životu sresti.

Volesmo se, a to nismo smeli,
prava ljubav samo beše kratka;
kasno smo se u životu sreli,
nismo krivi, sudbina je takva.

Taj rastanak još uvek me boli;
kao da si u ponor propala;
nije lako kad se neko voli,
u mom srcu ista si ostala.

Ja te pratim, a to nismo smeli;
oči su ti bile pune sjaja,
kraj izvora gde smo malo seli
poljupcima nije bilo kraja.

Samo uzdah u nemoj tišini,
dok bez reči odmičeš sve dalje;
gledam tvoju senku u daljini,
a na srcu samo bol ostaje.