Ona je tuda trebala doći,
putićem punim mirisnog cveća
ne znam šta drugo mog’o bih reći,
leđa nam tada okrenu sreća.

Al eto, ponovo, oči u oči,
gledam njene korake po rosi,
iz ucvalog grma srna skoči
i prosu latice po njenoj kosi.

Vetar nam miluje poglede nežne,
al njeno ime ostaće tajna,
dok s kose skidam latice snežne
osetih dodir toplih usana.

Kroz tela neke munje sevaju,
usne rumene ko vatra vrele,
i ptice kao da jače pevaju
reko bih da s nama sreću dele.