Vreme neumoljivo odlazi
ali sećanje ostaje.
Kasni popodnevni sati,
sunce se spustilo
na vrhove Lipovice,
tišinu razbija
pesma zrikavaca,
tvoja me senka
stalno prati i
oči što sjaju
kao žeravice.

Halapljivo prebiram
prazna sećanja,
miris otkosa trave
i zrele vinograde,
gde smo za sve
neshvatljivu mrežu pleli
u trci izgubismo
neuhvatljive godine,
za koje nema
povratka i nade,
ali to je delić
naše istine.
Mi smo se voleli.