Volela si kišu
dok tiho pada,
da slušaš njene
divne uspavanke,
čovek je srećan
dok sreći se nada,
opčinjen snovima
ljubavi
surove i slatke.

Dok slušaš besedu,
tih kišnih kapi
kad tiho odjekuju
prostori suri,
jedan te pogled
ko’ senka prati,
srce te zove,
požuri, požuri.

U duši skrivam
pljusak toplih milovanja,
dok kapi kiše
padaju kroz lišće
nabujalih grana,
o davnim snovima
srce još uvek sanja
i čuje tiho šaputanje:
„Volim te“,
što ga vetrovi odnose
u svitanje dana.