Fruška Goro, lepotice Srema,
nadaleko tebi ravna nema
manastiri tvoje lice krase,
gradili ih Srbi, davno, zna se.

Tu je Branko došao odavno
i u tebi život započeo.
Šetao je ispod starih lipa,
i o tebi mnoge pesme spev’o.

Karlovci mu za srce prirasli,
zavoleo Irig i Hopovo,
divio se celoj Fruškoj Gori,
najdraže mu beše Stražilovo.

Stražilovo silno zavoleo
i u njemu prve pesme spev’o
o ljubavi počeo da mašta,
tu je svoju pravu ljubav sreo.

Zla sudbina nije tako htela,
kad je život punim sjajem sjao,
ugasi se u cvetu mladosti,
gde je hteo, tu je i ostao.