Duboko u duši mojoj,
ostaše tragovi života,
bistri izvori, blagodeti sela,
i, ako suza iz oka kane
nije me sramota,
na srcu nosim miris
otkosa pokošene trave,
i čujem šaputanje
zavičajnih vrela.

U snovima pretačem
šarenilo ucvalih grana,
šaputanje klasja pšenice,
što po poljima se talasa,
dok vijugavim putevima
krstare čuvene kočije, a
iz daljine čuje se trapat
kopita i vrisak konjića,
što neumomo kasa.

I budan sanjam
beskrajna zelenila,
stare vinograde i
zarudelo voće,
da li se još uvek
ko nekad rade,
il tiho nestaju
u nedrima samoće.