Stari jablan na salašu
mnoge tajne što je krio,
vremenu je odoleo
vetrovima prkosio.

Na granama jata ptica
svako svoju pesmu poji,
a na vrhu kao stražar,
uvek crni gavran stoji.

Zub vremena nosi svoje
da li dvesta ili trista,
grane su mu ogolele
nigde nema jednog lista.

Zaškripaše suve grane
jednog tmurnog tužnog dana,
srušilo se deblo staro,
nema više velikana.

Plače salaš, plaču ptice,
gavran plače, plače sova,
nema više starog diva,
samo osta pesma ova.