Gledam visoko uzdignute stene,
plavo more puno vedrih talasa;
al’ mene sremska ravnica zove,
osetim miris njen,
vidim kako pšenica klasa.

Htedoh da živim negde daleko,
maštam lepotu i razne snove,
u mašti sve se odjednom slomi,
sremska ravnica me zove.

Salaš je rodno gnezdo moje,
prve ljubavi, sestre i braća,
kud god da odem, ma šta poželim,
miris pšenice tebi me vraća.

Neću da patim ranjenu dušu,
vraćam se do rodnog Srema svoga;
Sremice draga, pruži mi ruke,
otkini boli sa srca moga.