Mesec svetlošću žutom
obasja dugu noć tamnu,
ugleda u daljini
sremsku oranicu ravnu.

Čekaj, čekaj me malo,
da bolje vidim lice tvoje,
srce mi poče da bije,
osetim miris tvoj,
pomislih nostalgija to je.

Gle, u sred ravnice
vidi se silueta neka,
osamljen salaš i đeram stari,
još uvek na povratnika čeka.

Volim te, divna ravnico moja,
zlatno klasje zrele pšenice,
volim kuću na sred salaša
i topli osmeh moje Sremice.