Mesecima, godinama,
u duši mi čežnja neka,
ognjište me staro zove
da se vratim izdaleka.

U snovima nemam mira,
ustajem se iz postelje,
noći, moram na put poći
da ispunim srcu želje.

A kad najzad stižem tamo
uhvati me srdžba neka,
nigde žive duše nema,
niko gosta da dočeka.

Stara kuća oronula,
bez prozora i bez vrata,
dok na zidu kraj fenjera
mlati klatno starog sata.

Videh sliku svoga deda,
i šamlicu pored peći,
a ikona Svetog Đorđa
k’o da nešto želi reći.

Niz obraz mi suza kanu
dok na slici gledam deda,
na dovratku sova krešti
i pogledom bojažljivo
iznenadnog gosta gleda.

Prisetih se oca, majke,
i njihovih toplih reči,
a sad, eto, sa dovratka
slušam sovu kako kreči.

Dobro doš’o mili sine
može samo reći majka,
za utehu nema reči,
valjda nam je sudba takva.