Fruška Goro o tebi bih pev’o,
ali kako, sunce moje milo,
da l’ da pevam kako si mi lepa
il’ da pevam šta je stvarno bilo?

Kad te videh, tako u plamenu,
dok na tebe projektili lete,
zemlja gori, grudi mi se stežu,
da zaplačem ko za majkom dete!

Gledasmo te sa tvrđave stare,
gde ti lome i telo i krila,
pomislismo da te više nema,
ti nam osta ono što si bila.

Fruška Goro, uzdigni se više,
gledamo te s polja i salaša,
nek nam lipa cvetom zamiriše,
Fruška Goro, lepotice naša!